Guest
Месец дана пошто је Мајкоп окупиран, родио се Константин Васиљев – 3. септембра 1942. Како је отац био учесник рата, по ослобођењу, цела породица се сели у Казањ, а одатле 1949. у Васиљев. Слике ова два места дубоко су се урезале у сећање малог Костје, па су мотиви Казања и Васиљева касније постали веома чести на његовом платнима. Посебан значај имао је Васиљев, крај кога протиче Волга, река која се према сведочанствима античких географа раније називала Ра. Као мали, није се попут остале деце радо играо, већ је често са оцем одлазио у риболов. Тамо, на Волги, цртао је све што би привукло пажњу његовог ока, а неколико цртежа из тог периода сачувано је и до данас. Ова уметникова везаност за реку опстаће током целог његовог живота и уочава се у великом броју слика. Родитељи Константина Васиљева, колико год су могли, усмеравали су и подржавали развој свог сина. Мудро и ненаметљиво, обликовали су његов укус, бирајући му књиге и репродукције слика, упознавали са музиком, водили га у музеје Казања, Москве, Лењинграда кад год би им се за то указала прилика и кад су имали могућности. Врло рано су опазили да је син талентован и да не пропушта прилику да црта, па су га и по савету учитеља уписали у уметничку школу. Баш у том моменту Московска средња уметничка школа је давала стипендије и КВ је тамо примљен са одличном оценом (у целом Совјетском Савезу оваквих школа било је три). Међутим, после две године умре му отац, због чега је морао да прекине школовање у Москви и врати се у Казањ, где је наставио уметничко образовање. На жалост, већина цртежа из овог времена није сачувана. У пролеће '61. завршава школовање и за дипломски рад добија да уради декорацију за оперу 'Снегуљица' Римског-Корсакова. У потрази за својим јасним уметничким идентитетом, Васиљев је преболео и фазе апстакције и надреализма. Једно време био је под утицајем дела Пикаса, Мура, Далија, али увек уносећи и нешто специфично, своје. У сваком случају, деликатна и осетљива душа Васиљева није могла да се помири са ограничењима лакомислене форме надреализма, са њеном неуравнотеженошћу. Уметник је увидео његову несадржајност, рушење онога што је главно, чега има у реалистичној уметности, а надреализам не садржи. Тежио је да постигне већу дубину самоизражавања и јасно искаже свој поглед на свет. Најбоље се изразио кроз пејзаже, али лепота, величина духа, то је оно што је овај уметник сматрао најважнијим. Тако су настале слике Северни орао, Човек са совом, Чекање, Северна легенда и друге, које су поплочале пут ономе што се данас назива 'васиљевски' стил. Васиљев је био у потпуности особен. Волео је природу, људе, живот, али обраћао је пажњу и на оно што многи сматрају небитним – на сваки облак, лист, стабло; све га је занимало. Стремио је свему добром и дубоком, и на томе је заснован читав његов живот. Могуће га је не признавати, чак је неколико његових слика спорно, али је немогуће остати равнодушан према њему и његовом делу. Неке колеге су га називале аметером, а његове радове дилетантским мазаријама. А опет, таленат, богат духовни живот, као и одлично образовање, учинили су да КВ остане свој, неупоредив са било киме. Имао је неколико љубави – Људмилу Чугунову, Лену Асејеву и Лену Коваленко. И као што за уметнике и иначе важи, и КВ је у љубави био рањив и горд, у сталном страху од одбијања који му није допуштао да начини било какав одлучујући корак. Извесног објективног удела у овоме имао је и утицај мајке, њена безусловна љубав никако није допуштала да се КВ и емотивно осамостали. Сваку девојку процењивала је са крајњим критицизмом, а потом би сину саопштавала свој став, на шта је КВ био веома осетљив. Околности његове погибије остале су и до данас загонетне. Према службеној верзији, 29. октобра 1976. га је на железничкој станици ударио воз. Родбина и пријатељи нису прихватил овакво објашњење, јер је много тога остало неразјашњено. Сахрањен је у брезовом шумарку, где је и током живота волео да борави. * Три су места на којима се чува око четири стотине слика Константина Васиљева: Меморијални музеј у Васиљеву, Уметничка галерија у Казању и Музеј Константина Васиљева у Москви. Овај последњи у септембру 2009. године горео је у страшном пожару чији узрок није довољно познат. Тако се и судбина музеја овог уметника, по својој загонетности, симболички поклопила са околностима његове смрти. #рускисликари #русија #руский #сликарство #slikarstvo
