Na satu je pola etiri ujutru

Na satu je pola četiri ujutru. Ja sam 1600 kilometara istočno od Moskve. Šta mislite, da li će me opljačkati? Grad nije ni mali ni veliki, srednji. Verovatno niste nikad ni čuli za njega. Sad sam u centru. Kao što vidite, svuda su samo beskućnici i narkomani. Hodam, spotičem se jer je put uništen do kraja. Zbog sankcija više ne mogu sebi da priušte osvetljenje, pa je ovde tamno kao u rerni. Uopšte, totalni haos, šta ste očekivali 1600 kilometara od Moskve? Svi izlozi imaju rešetke, a prozori su prekriveni daskama jer se krade i danju i noću. Pogledajte klupu – ne samo da je strašna kao nešto, već je cela puna bodlji da beskućnici ne bi spavali. Ali najgore od svega je smeće. Beskrajnе gomile đubreta, gde god da baciš pogled! Čujete li? Neko se smeje. To je verovatno ruski Džoker. Ući ću u prodavnicu koja radi non-stop. Ali sigurno će me opljačkati. Bože, šta su komunisti smislili — ni da zapališ cigaretu ne možeš! A na rolerima se ne može ni proći. Ali bar ćemo slikati. Zbog sankcija... Source: Stevan II