Guest
Molitva se temelji na veri Molitva se temelji na veri: ja verujem da je Bog, pred kojim izgovaram svoju molitvu; Svedržitelj, koji drži na dlanu svu tvorevinu i koji je dao razne vrste glasova stvorenjima radi njihovog unutrašnjeg uzajamnog opštenja, a Sam nema potrebu ni za kakvim glasom; ja se nadam da moja molitva dolazi do Njega, ili bolje reći, pravo od srca prelazi u Njegove uši. Tako se i prepiska sina sa ocem ili majkom, braćom i sestrama, oca sa decom, prijatelja sa prijateljem, koji su udaljeni jedni od drugih, zasniva takođe na veri. Oni su uvereni da kada pišu pisma postoje i žive ta lica, kojima oni pišu; nadaju se da će pisana reč dospeti do njih, da će da proizvede u njihovoj duši, odgovarajuće pismu predstave, misli, osećanja i oni će da odgovore na pismo shodno njegovom sadržaju. Tako se mi i u životu rukovodimo, u mnogo čemu, verom i nadom: tim više, mi u odnosu na duhovni svet, treba da idemo, do kraja vremena, verom, a ne gledanjem (2. Kor. 5, 7). Razgovarajući sa bilo kojim čovekom, mi smo uvereni da nas on čuje bez obzira na rastojanje, koje nas deli, a nekada je ono vrlo značajno; uvereni smo zato što dobijamo od njega odgovarajuće odgovore, i naše reči izazivaju u njegovom srcu ista shvatanja i raspoloženja kao i kod nas. Ili, mi govorimo na brojnom skupu i uvereni smo da nas ceo skup odjednom čuje, i ako naše reči idu od srca, onda one padaju takođe na srca slušalaca i izazivaju u njima dobre misli i duševna raspoloženja. Tako, razgovarajući u molitvi sa Bogom ili sa Svetima, mi treba da budemo, bez najmanje sumnje, uvereni da će se naše reči, koje su od srca izrečene, čuti (ne govorim o Bogu, Koji je svuda i sve zna, i samo srce naše), ne samo onako kako živi ljudi čuju naše reči, nego i mnogo bolje, radi jednostavnosti svojstvenoj svetu duhovnom, i na naše molitve dobiće se odgovori sa većom lakoćom, mudriji i korisniji, nego odgovori zemaljskih lica na naše molbe, po toj istoj jednostavnosti i bogoprosvećenosti nebesnih žitelja. To treba smatrati za istinu, kojoj nisu potrebni dokazi, za najobičniju stvarnost. Kao što smo u prvom slučaju svi uvereni iz iskustva, da su drugi čuli naše reči, tako je i ovde.. Moleći se Bogu, treba sticati tako čvrstu i nepokolebljivu veru, da bi posumnjati u bilo šta, predstavljalo teškoću, čak nemogućnost, a za to treba imati u srcu kao napisane reči: jer je sve moguće Bogu (Mk. 10,27); još treba imati i živo ubeđenje da Gospod sve ispunjava, da je Njegova suština ljubav i dobrota; da je Njegovo delo a i suština: da stvara, da daje, ukazuje milost, štedro nagrađuje, ispunjava naše molbe. I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete (Mt. 21, 22; Mk. 11,24). Još treba biti jako pažljiv prema svom srcu, da ono ne bi lagalo, da bi svaka reč izlazila iz njegove dubine, kako je kazano: iz dubine vičem k Tebi, Gospode (Ps. 129,1)! tj. treba se u najvećoj meri starati o istinitosti molitve, o takvoj iskrenosti, koja čini tvojima sve reči molitve, koje je sastavio neko drugi, smatrati istinskom svaku reč molitve. Veruj čvrsto u ostvarivost svake reči, posebno one koja je izgovorena za vreme molitve, pamteći da je Uzročnik reči Bog-Reč, da se sam Bog naš, kome se klanjamo u Trojici, izražava u tri reči ili imena: Otac, Reč i Sveti Duh; da svakoj reči odgovara biće, ili svaka reč može da bude biće ili delo. Sa strahopoštovanjem se služi rečima i poštuj ih. Zapamti da je kao ipostasna Reč Božija Sin Božiji svagda sjedinjen sa Ocem i Duhom Svetim, tako i u rečima Svetog Pisma, ili u molitvi, ili u pisanjima bogomudrih otaca učestvuje, po svojoj svudaprisutnosti, Otac kao vrhovni Razum, Njegova stvaralačka Reč i Izvršitelj Duh Sveti. Zato ni jedna reč nije prazna, no ima, ili treba da ima, u sebi svoju silu, i teško onima koji praznoslove, jer oni će dati odgovor za praznoslovlje. Jer u Boga sve je moguće što reče (Lk. 1, 37), to je uopšte svojstvo reči sila i njena izvršivost. Takva ona treba da bude u ustima čoveka. SVETI JOVAN KRONŠTATSKI MISLI O MOLITVI
