Guest
Мртва стража са Кошара(аутор Ненад Милкић), народни гуслар Веселин Дацић. “Лутајући светом земљом ђе одавно нема мира, пратио сам уске стазе од ловаца и пастира. Од људи сам склањао се да зликовци не би чули доведе ме пуста жеља у ходочашће караули. Превари ме Божје време мрак на путу ухвати ме, зграду свету ја угледах у сумраку усред зиме. Крај зидина рушевине сузе незнам сада скрити ја по мраку не смем назад овђе морам преноћити. Ватру палим сувим лишћем ту ђе бјеше спаваона, полусрушен зид заклања, не види се споља она. Вук се зачу у даљини, фијук вјетра који дува, а ја сам сам у планини не плашим се Бог ме чува. Глуво доба, поноћ прође, тмина овђе тајне крије и док цио свијет спава тад се буде Проклетије. Оживјела караула, све утваре Бог да прости, на њима су униформе наше војске из прошлости. Ко сте ви добри људи? Гласом страх се мени ствара. Не бој се, ми смо стража, мртва стража са Кошара. Тад угледах око себе, свако својим путем иде, млади момци ледних лица као да ме и не виде. Којим добром дође брате? Тргнух се на глас дечака; овђен ретко дању сврате а камоли усред мрака... Видим наш си, нашег рода, како стиже ноћас довде? Хајде реци сада нама, што си дошо, шта ћеш овђе? Дошао сам одговарам, а срце од страха бије, да се Богу ја помолим на мјесту ваше погибије. Тад утихну караула, у своме су послу стали, граничари тужних лица у мене су погледали. Уплаших се те тишине, уз кичму ми крену зима, као да сам и сам мртав стрељан њиним погледима. А откуд знаш да смо мртви? Проговара тад утвара. Па се смијех заорио одјекујућ са Кошара. Ма шалим се, знаш да јесмо, свак од нас у смрти спава ал дрхтимо сваке ноћи, бојимо се заборава. Ето ја сам имо мајку што је мене срећом звала, на пут често гледала је мене није дочекала. Имао сам трудну жену, са њоме сам снове снио, родила је мени сина, син ме није запамтио. А видиш ли оног тамо, сви му помријеше кад су чули да су вуци у планини тијело му растргнули. А јауке које чујеш, е тај нам се вратит жели, њега су нам за живота у ланцима ко пса одвели. Ал не жали нико од нас што је млади живот дао, ја бих опет кад бих мого, за Србију се жртвовао. Ал не желим ћутат више о неправди што нас дави, ми смо српству све предали а српство нас заборави. Гробови су расути нам њих пазити нико неће, кад нас наши забораве ко ће за нас палит свеће?... Хајде крећи, брзо иди, ево свиће зора плава а о нама пиши, причај, чувај нас од заборава. Не долази, не тражи нас, легенда се речју ствара, ој Србијо поздравља те, “мртва стража са Кошара“. Пробудих се сав у зноју а од ватре тек дим оста, присјетих се прошле ноћи, нека им је душа проста. Палим свјећу, Бога молим, сузно око наду тражи, ја вас нећу заборавит, завјет дајем мртвој стражи...“
