Guest
ЧИТАЊЕ ТИШИНЕ Није све бело белина и црно црнило. И киша некада плаче, смеје се или игра на босим стопалима. Понекад се узводно и низводно сударају и ван прописа, разговарају и грле. И зато што невидљиво влада нашим аурама, научи да читаш моју тишину. Није она ћудљиво чудовиште из пећине у којој једино авети и аждаје бораве. Уме она да нацрта срчане слабости и жуборе крвотока, јецаје, угао аорте, бокорење белине. Понекада ћеш осетити трнце од страховања, понекад ће ти засметати висина њене самоће или кривуља амплипуде крика. Понекад, силазићеш у дубине понора и безнадежно хватати атоме живота. Опијаће те песма хада и виле русалке, Али тишина може и да процвета, ако будеш знао да њено плетиво провучеш кроз иглу срчаног ритма. Верица Преда ПреВера
