Не плаче се за унаком / Ne plae se za junakom

Имао сам доброг друга и својим га братом звао, кад је стао пред олтаром ја сам њему кумовао. Волео је лепотицу срце му је своје дала, са Косова дивна вила Милица се она звала. Ја и он смо загрњени и са песмом у бој пошли, али нисмо обоjица своме дому скупа дошли. Јечала је Метохија љутио се ја на Бога, и орлови са Чакора жалили су друга мога. Проклетије проклете сте мога друга што узесте, јер он своју младост дивну положи за отаџбину. Од тог дана ја не певам па Милице реци сваком, да србкиња ти си права не плаче се за јунаком.