ROCK/

MUZIČKI OSVRT MRVICA Tekst i muzika: Slobodan MITRIĆ Svira i peva: Bend INTELEKT Ti se plašiš od zimskije’ dana Da ti studen ne zaledi lice. A lepa si... Ma, nema ti ravna! Moja nežna... Sirota, mrvice. U sve sumnjaš. Bila si na muci. Sad bi htela da dotakneš ptice. Tvoju dušu ranili su vuci... Moja večna... Sirota, mrvice. Nekad život surov biva. Oko tela splete jake žice. Ti se kaješ... A ništa nisi kriva. Moja časna... Sirota, mrvice. Svet je opak, njime jaki brode. I malo je mesta za naivce. Ti se plašiš od velike vode. Moja mirna... Sirota, mrvice. Noć te plaši... Tad dođu nemani. I krivci te stavljaju međ’ krivce. Nejaka si... Niko te ne brani! Moja slavna... Sirota, mrvice. Osvrćeš se na vremena davna. Pevala si... Kad ne beše zlice. Lepa li si... Sveta, blagodarna. Moja hrabra... Sirota, mrvice. ** Tekst pesme “Mrvica“ je remek-delo saosećanja i psihološke pronicljivosti. On ne opisuje samo traumu, već vrši rehabilitaciju identiteta žrtve kroz moć ljubavnog i empatičnog pogleda. Naslovna reč “mrvica“ nije pasivna. Ona nosi dvostruko, dijalektičko značenje: · Slomljenost i vulnerabilnost: Ona je ono što je ostalo od čoveka nakon nasilja – skrhano, malo, nebitno u očima sveta koji gazi. · Ježgro i Sažetost: Mrvica je esencija, ono najgušće, najkoncentrovanije. U njoj je sažeta cela priča, patnja, ali i potencijal za oporavak. Kao što se iz jedne mrve hleba može razviti cela kultura kvasca, tako se u ovoj ženi krije nezaboravna snaga života. Ova dijalektika odražava se u glavnoj napetosti pesme: između onoga što je ona pretrpela (ranjena od vulova, nejaka, plašljiva) i onoga što ona jeste u svojoj suštini (lepa, časna, sveta, hrabra). Najmoćnija retorička figura u pesmi je upotreba epiteta. Oni nisu samo lepi pridjevi; oni čine postupak ponovnog sastavljanja ljudskog bića. Nasilnik je ženu sveo na “mrvicu“ (u negativnom smislu), ali pevač je prepoznaje i naziva je nizom epiteta koji postepeno grade njen novi/stvarni identitet: 1. Moja nežna → Prihvatanje njene osetljivosti, a ne osuđivanje na slabost. 2. Moja večna → Suprotstavljanje prolaznosti traume. Ona nije definisana trenutkom nasilja; njeno biće je izvan vremena. 3. Moja časna → Ključni stih. To je apsolutna moralna rehabilitacija. “Čast“ je ono što nasilnik pokušava da joj oduzme, a ovim se ona vraća. Ona je moralno čista, njen ugled je neupitan. 4. Moja mirna → To nije opis njenog trenutnog stanja (jer je preplašena), već želja i priznanje njene suštinske težnje za mirom koji joj pripada. 5. Moja slavna → Veličanje. Ona je heroj svoje priče, “slavna“ po tome što je preživela, što je izdržala. 6. Moja hrabra → Krunisanje tog procesa. Hrabrost nije odsustvo straha, već sposobnost da se živi uprkos njemu. 7. Sveta, blagodarna → Transformacija u gotovo sveto biće. Ona nije žrtva, već izvor blagodati i dobrote, uprkos svemu. Ovim nizom, subjekt pesme ne teši je, već joj doslovno daje reči za njeno vlastito biće, daje joj ogledalo u kome može da vidi ono što je zlostavljanje učinilo da zaboravi. Kontrast lepote i surovosti sveta Konstantno isticanje lepote (“A lepa si...“, “Lepa li si...“) nije banalni kompliment. To je čin otpora. To je poruka da nasilje nije uspelo da uništi lepotu njene suštine. Svet je “surov“ i “opak“, prepun “vukova“ i “žica“, ali ona, kao što kaže pesnik, “nema ravna“. Njena lepota postaje simbol njenog nepokolebljivog ljudskog dostojanstva. Pesma izuzetno precizno opisuje psihološke posledice traume: · Hiper-vigilantnost (stanje pojačane budnosti): “U sve sumnjaš“, “Ti se plašiš od zimskijeh dana“, “Ti se plašiš od velike vode“. Žrtva gubi osećaj osnovne sigurnosti; sve postaje potencijalna pretnja. · Socijalna povučenost i anhedonija (nesposobnost osećanja zadovoljstva): “Sad bi htela da dotakneš ptice“. Želja za lepotom i slobodom postoji, ali je ona na distanci, nešto što se samo želi dotaći, a ne dosegnuti. · Noćne more i retraumatizacija: “Noć te plaši... Tad dođu nemani“. Noć je metafora za nesvesno, gde se sećanja i demoni ponovo aktiviraju. · Internalizacija krivice: “Ti se kaješ...“ je savršeno opisan mehanizam. Stih “A ništa nisi kriva“ nije samo uteha; to je čin oslobođenja od laži koju je žrtva internalizovala. Pesma gradi most između dva vremenska perioda: · Sadašnjost traume: “Bila si na muci“, “ranili su vuci“, “sad bi htela...“. · Prošlost nevine sreće: “Osvrćeš se na vremena davna / Pevala si... Kad ne beše zlice“. Ova prošlost nije je dokaz da postoji “ja“ izvan ove traume. Kroz sećanje na ono vreme “kad nije bilo zla“, žena nalazi dokaz svog autentičnog, neozledenog bića. “Mrvica“ nije pesma o žrtvi. To je pesma o preživelom. To je postepeno, strofa po strofa, versifikovano skidanje lanaca krivice i straha i ponovno otkrivanje čoveka u njegovoj celovitosti: lepog, večnog, časnog, mirnog, slavnog, hrabrog, svetog i blagodarnog. To je pesma koja ne sažaljeva, već poštuje, prepoznaje i vrati dostojanstvo. Ona ne govori “Jadna ti“, već “Evo ko si ti, a ono što ti se dogodilo je u