Guest
Опрости ми брате мили, Што сам збуњен ја, Јер сам дуго у туђини, Ал’ међ’ својима. Видим млађи Срби служе се латиницом, А Српство је све до скоро, са ћирилицом. Ко год дође из Србије, Доле гледа, очи крије, Све што види, то не види, Све што чује, то не чује, Вели: ’’Чуј море, добро ми је, док сам здрав и жив’’, Шапће ми. Кад год питам ново-дошлог, Шта ми можеш рећ’? Вели: ’’Не смем друже, ја се враћам, Пазим сваку реч’’. Море, ајд’ да видиш шта стекосмо, Срби у туђ’ свет. ’’Несмем друже, разуми ме, јер чекам на лет’’. Ко год дође из Србије, Доле гледа, очи крије, Све што види, то не види, Све тшо чује, то не чује, Вели: ’’Чуј море, добро ми је док сам здрав и жив’’, Шапће ми. Видим, свако воли свој разговор, Поноси се с’ њим, Из Хрватске, Словеније, Македоније ил’ мањине. Ал’ кад дође Србадија, надај јој се ти, Да говори нови језик - jугословенски. Ко год дође из Србије, Доле гледа, очи крије, Све што види, то не види, Све што чује, то не чује, Вели: ’’Чуј море, добро ми је док сам здрав и жив, Веруј ми’’. Кад га питам како деца, Која им слава? Велим, благо деци кад их чува Светитељ Сава. Каже он: ’’Чекај море, није тако, застарео си ти. Сад је мода да се слави ’’Дан младости’’. Зар гинуше наши претци, Да чувају име деци, Да чувају Светосавље, Пет столећа робовање? ’’Знам, знам, сад је тако, скупоћа је свуд, Немаш куд.’’ - Милан Мића Петровић
